Rajner Marija Rilke
(1875-1926)
Rilke je jedan od najvećih nemačkih i evropskih pesnika 20. veka. Napisao je više knjiga pesama od kojih je najpoznatija Devinske elegije.
Prvo je pisao osećajne pesme, pesme sećanja na detinjstvo, prošlost, a kasnije peva o predmetima i svom iskustvu sa njima.
Poezija mu postaje opisna i misaona. Preko mnogih stvari iz spoljneg sveta on iskazuje svoja unutrašnja raspoloženja i misli o trajanju i prolaznosti, životu i smrti.
Jedna od njegovih pesama je i Ljubavna pesma
Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine
u neki izgubljeni kut, u kom
Al ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
U ovoj pesmi Rilke peva o duši, svojoj duši i duši voljenog bica.
Osnovno osećanje u pesmi je ljubav, samo što se ona ne iskazuje burno, preglasno I direktno već opisno i suzdržano.
Šta je duša? Duša je nesto apstraktno I odnosi se prvenstveno na čoveka. Postoji telo I duša. Telo je fizički deo nas, a duša je nevidljivo u nama. To je nas unutrašnji i psihički život, život od misli, a najviše od osećanja, raspoloženja, snova, Duša je kao disanje. Bez nje nema života. Zato se i veruje kad duša napusti telo nastaje smrt.
Pošto je ona nešto apstraktno teso se definiše to je ona u narodnoj predstavi potvrdjena konkretno , povezana sa srcem. Ona je u srcu, srce je sano središte života. Otuda se u iskazivanju nežnosti i ljubavi prema nekome (majke prema detetu, ili momka prema devojci) čuje : Srce moje (umesto Duso moja) ili Srce me boli (umesto dusa me boli).
Pesma počinje stihom: Kako da dušu sputam da se tvoje ne takne?.. odslikava veliku ljubav, snažna osećanja, prema nekome da je pesnikova duša nemirna, stalno obuzeta dušom nekog dragog bica . Neprestano pati i traži je i naravno sve bi bilo drugačije kad bi mogao malo svoju dušu da sputa da ne misli toliko o voljenom biću.
Dolazi do saznanja da sve sto ih dodiruje (misao, osećanje, smeh, pogled, uzajamna reč) spaja ih kako to pesnik kaze ko gudalo neko, kao dve strune, nerazdvojne koje na instumentu daju jedan ujednačen i harmonican glas. Takve su dve duše zaljubljene.
